За многе парове прва издаја није крај, већ ужасан, али савладив понор.
У то се улажу невероватни напори: сузе, бескрајни разговори, терапије, рад на грешкама, јавља дописник ОВДЕ ВЕСТИ.
Поверење, крхко као паукова мрежа, почиње полако да се опоравља. А када се чини да је најгоре прошло, долази до друге издаје. И овде скоро да нема изузетака – завршетак је предвидљив и немилосрдан.
Фото: Пикабаи
Зашто постоји друга шанса, а трећа скоро никад? Одговор не лежи у логици, већ у психологији поверења.
Прва издаја се доживљава као монструозна грешка, пропуст у систему који се може исправити, иако болно. Оштећени често преузима део кривице: „Мало сам обраћао пажњу“, „Удаљили смо се“.
Постоји илузија да се уклањањем узрока може спречити рецидив. Рестаурација постаје уобичајен пројекат који може чак и привремено да зближи људе.
Друга издаја више није грешка, већ свестан избор и систем. Она немилосрдно доказује да су сви напори да се „поправи“ однос били узалудни.
Негира не само веру у партнера, већ и веру у сопствену перцепцију стварности, у своју способност да нешто промените. Ако сте после прве издаје рекли: „Погрешио је“, онда после друге звучи горко: „Такав је. И то се никада неће променити“.
Први пут је рана. Други пут је већ ожиљак старе ране, која се испостави да је три пута болнија.
Физичком болу издаје додаје се стид за сопствену наивност, за веровање обећањима и давање још једне шансе. Овај осећај превареног будала често је јачи и од бола саме чињенице неверства.
Стручњаци примећују да се након друге издаје активира моћан психолошки механизам самоодбране. Мозак коначно прихвата очигледно: овај извор је опасан и непредвидив.
Наставити да будете у његовој близини равно је самоуништењу. Поверење које је мало по мало обнављано потпуно се урушава, и више га није могуће прикупити – нема од чега да се гради.
Понекад оно што се крије иза немогућности да се опрости други пут није понос, већ обична исцрпљеност. Потребна је сва ваша ментална снага да се опоравите од првог ударца.
Када следи други, једноставно више нема ресурса да се поново прође кроз цео овај паклени пут – бол, преговори, терапија, живот у лимбу. Тело инстинктивно бира најлакши начин да преживи – бекство.
То не значи да су друге шансе бесмислене. Они су потребни за проверу хипотезе. Прва издаја поставља питање: „Да ли је ова особа способна за верност?“ Рад на односима је проналажење одговора.
Друга издаја даје одговор коначан и неопозив. А одбијањем да поново опрости, човек не штити свој понос, већ остатке свог менталног здравља и право на основну сигурност у вези. Он бира не освету, већ живот.
Прочитајте такође
- Како је пандемија заувек променила наше односе: стрес тест који је неке развео, а друге спасао
- Шта учинити ако је ваш партнер опседнут својим изгледом: како телесни нарцизам уништава интимност
